Доња градина горњег Јерусалима

Аутор: Богдан Лубардић,

Потом видех, и гле, мноштво народа којег нико не може избројати ... Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој ... Јагње ... напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Откр 7, 9-17).

Тог прохладног јутра, 18. маја 1997, прошавши путем од Бањалуке, стигосмо до села Уштице (око 6.30 часова). Насеље се налази између Уне и Саве (на сузама „река вавилонских“, Пс 136), надомак стратишта Доња Градина (Јасеновац) - највећег српског града под земљом. Било нас је тројица: јерођакон Јован (Ћулибрк) (професор српске књижевности и савремене историје у Богословији Светог Петра Цетињског), Љубиша Радовић (црквени дуборезац из Врњачке Бање) и Богдан Лубардић (професор философије и асистент Богословског факултета СПЦ).

Општи циљ пута било је ходочашће мученицима доњеградинским. Посебан циљ пута био је искључиво један: изјамити земне остатке апсолутно беспримерном свирепошћу убијаних логораша. Суштинска сврха подухвата, која га је сасвим издвојила од осталих ексхумација (до тада увек југословенско-комунистичких), поставила се намером да то буде прва ексхумација коју ће - са благословом - извршити лица из Цркве, а ради Цркве и црквеног народа.

Другим речима, „кости побијених“ требало је да постану мошти прослављених новомученика. Убијени преци тиме би, на посебан начин, постали Црквом препознати и признати чланови: удови Тела Христовог (1.Кор. 12,12). Премда по земаљским мерилима „мртви“, они би Евхаристијом на основу црквеног памћења верних потомака постали видљиви свети - живи и реално присутни управо преко својих Црквом чуваних, благосиљаних и оприсутњиваних моштију.

На уласку у доњеградинска поља, покривена измаглицом као стидом, чекао нас је први шок. Асфалтни путељци што воде на гробна поља били су изуједани ударима минобацачких граната. Гелери тих пројектила (ивица оштрих колико “србосјеци“ јасеновачких монструма) ранили су и сама гробна поља. Тако смо освестили духовну чињеницу да су новомученици доњеградински убијани два пута: не само током 1341 дана „реда, рада и дисциплине“ у преисподњем аду фабрике смрти НДХ, већ и током последњег рата: 1991 (гранатирање храма у Јасеновцу), и 1995 (стормирање храма, пљување у путир и гашење опушака у њему, од стране хрватских „војника“). Схватили смо да су идеолошки потомци убица убијали убијене изнова.

Над запустелим стазама и језивим кратерима, попут клобука несносно појачане мучнине, ројила се неизбројна непрскана гамад крвопијућих комараца. Прођосмо даље, сакупљајући остатке метала од бомби. Убрзо смо избили на чистину у облику бетонског правоугаоника. На том месту уледасмо симболе три религије којима су припадали убијени: хришћански крст, јеврејску звезду Давидову и ромско тоцило. На спомен-плакети штури, безимени подаци о бројевима и данима - и готово ништа више, осим загушљиве атмосфере соцреалистичког дизајна. И тај нанос мучнине, провоциране нехатом сакралне недоречености, збацисмо са себе (питајући са болом да ли је довољно и чак правилно све те људе, цео један народ поклани - по директивама закона о раси - називати тек „антифашистима“?).

Bестијални демонизам

Нарастајуће осећање личног стида услед укора савести нисмо успели одагнати; нисмо то ни покушали. Она нас је опомињала на неопростиво велику удаљеност данас „живих“ од некада пострадалих. Увидели смо како за Доњу Градину важи реч да ту „... мртви живима отварају очи“. Најзад, преко сочних и заувек нејестивих влати траве, уходасмо у гробно поље које се зове „Храстови“. Гробнице (поређане као кревети уснулих логораша) препознали смо одмах, по правоугаоним улегнућима. У тим земним безданима крволоци су вртлозима бестијалног демонизма, у крви до паса, клали... и клали... и клали... док гомила закланих мартира, попут лифта од меса, не би на површ из пакла избацила делиричне кољаче јасеновачке („... после сат времена убио сам далеко више од осталих. Била је то екстаза, чинило ми се да сам на небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство; после неколико сати убио сам око 1.100 људи...“ - изјава проклетог Јосипа Фригановића, званог „Жиле“, убице светог Вукашина Клепачког).

Јеромонах Јован је стао на једну од јама окружену дрвећем, поделио је свакоме по воштаницу које запалисмо. Затим отпочесмо певати заупокојне тропаре, кадећи... Могло се осетити да хумке нису празне. Као у светлим шумама шумних слика такође закланог Саве Шумановића, атмосфера је постала свечана, озбиљна, неописиво тужна... „Ту су“, рече отац Јован и показа прстом на удубљени хум.

Започесмо копање на смену. После дубине од једног метра опазили смо чудну белу линију која је равномерно опасивала гробницу изнутра. Схватили смо како је то гашени креч који су усташе бацале у кипућу твар и месо како би је ефикасније затрли. После једног часа копања, на дубини од рецимо 2.10 метара, доживео сам да дотакнем и прву кост која нам је изашла у сусрет, а за њом и осталих 90-так честица. Махом су то били смрскани чланци шака и подлактица. Страшно је било гледати малецни лимени прстен, што је и тог дана обвезивао кост и нерв шаке девојчурка; затим и плехано дугме с капута. Коштани времеплови евоцирали су неисказиво: лет сечива преко невиних вратова, крваве избодене очи - страшан страх и још страшнији мир побијеног народа српског.

Заклоних се од свега на тр(е)н, стиховима Ивана Г. Ковачића, (којима смо дописали лична имена и од њега неименованих стотина хиљада српских душа): „Посљедње свјетло прије страшне ноћи / био је бљесак муњевита ножа / и врисак бијел још и сада у сљепоћи / и бијела, бијела крвникова кожа / јер до паса сви су били голи / и тако наги очи су нам боли“(Јама) - и нама Милану, Петру, Јови, Сави, Ђури, Славку, Бранку, Душану, Раду... - Тајац, сузе, туга неподношљива, и присуство неке густине парадоксално светле и лаке обузе нас. Затим изнова тренутак ужаса: поглед нам се заледио на гвозденој скаламерији на 10-15 метара удаљености од гробнице. Личила је та справа на мотор срушеног млазног авиона. У ствари, био је то један од бабајагинских котлова у којима се справљао „сапун“ из меса од доњеградинских жртава (после рата један је пронађен у оближњем селу, а један се обрео у Сарајеву).

Тек што смо преповили мошти у платно, као антиминс над крвавом земљицом, угледасмо граничну патролу-вод војске-полиције РС. Након поздрава и објашњења замољени смо да у караули дамо изјаву о подухвату. Уз помоћ војника затрпасмо јаму. Прекрстисмо се сви, преклописмо дах и пођосмо нашим колима за патролним возилом. У проласку угледасмо злогласну „Тополу уздаха“, сада оборену олујом и постављену хоризонтално на постамент. То је место где је фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, стоклети „фра Сотона“, о куке вешао полуживе мученике чији су јецаји јововски данима плавили беспућа опакљених мочваришта, као струје стиха: „А мене драгост оне крви узе / и ћутио сам капље као сузе“ (Јама).

Убрзо потом, у колима се догодила величанствена пројава благодати. Сва тројица одговорно можемо посведочити да су мошти, одједном, провејале благоухњивим мирисом који је подсећао на благу мешавину јасмина, руже и босиљка. Такође, када смо потом издвојили једну од костију, угледали смо како се на наше очи роси ситним угрушцима мира... Касније, колико ми је познато, кости нису мироточиле, али се мирис повремено испољавао - мање или јаче изражен, зависно од повода. По доласку у караулу, дежурни официр нам је објаснио да смо себе изложили великој опасности, пошто смо дошли ненајављени. Могли смо бити устрељени са обеју обала Саве и „бачени у реку“, како рече.

Заборав жртве води амнестији крвника

Уследило је извињење и пут у Српску Дубицу, где је од кустоса Јасеновачког меморијала, господина Сима Брдара, требало да добијемо коначно одобрење за износ моштију. То је и уследило. А као дар од њега понели смо једно од најмистичнијих казивања о српском новомучеништву у Поткозарју и Јасеновцу - књигу Црни уплетњак. Као лутајући храст чувар, Симо Брдар молитвује и сабира сећања на жртве: памјатује и на свој начин „проскомидише“. Супротно срамним примерима из сасвим недавне културалне повести Срба, он не брише и не преправља своје стихове под налетима идеолошких летаргија и конјуктурних „преумљења“. Не раскајава се он над уплетњаком (теџере теџт = плетење) текста, нити над текстом крвавих српских уплетњака развејаних од Косова до Крајина, за које - ако и за кога - важи визија пророка Језекиља да „настаће ... потрес, и кости ће се прибрати свака к својој кости ... и по њима ће изаћи жиле и месо, и одозго ће се навући кожа ... овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас ... народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву“ (Језек. 37,7-14).

Хоћу рећи да заборав жртве води амнестији крвника од кр(и)вице. А то је позив злочинцу да злочин понови. Заборављени злочин још је страшнији од санкционисаног, будући да брише жртву као жртву (сацрифициум). Поврх тога, заборав злочина над жртвом затомљује васкрсавајући утицај силе признате светости (сацер): светости која је узрок, али и последица чисте жртве. Жртва тако постаје убијена и у поретку симболичког. Жртва постиже смислотворну победу над злом тиме што зло невино подноси и прима на себе, док уједно предаје сопствени живот. Таква победа мора се памтити како би се могла реално-симболички понављати у Христу. Суротно томе, са заборавом настаје биологистичка и анимално-паганаска цезура, дисконтинуитет и инвокација зла. Тај заборав настаје упркос свести да уделотвориво памћење начина жртве (= апсолутног даривања) и суштих жртава (= имена) представља једину могућност за суверену победу над злом у овом свету.

Свети новомученици српски

Затим је уследио повратни пут за Врњачку Бању где су мошти, према правилима Цркве, омивене белим вином и водом, а над њима је свештенодејствовао отац Ненад Михаиловић, уз присуство тројице већ поменутих и сестре Ружице, супруге Љубише Радовића. Ујутро настависмо за Цетиње. У конаку манастира Светог Петра Цетињског мошти смо предали Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију (Радовићу). Поклонисмо се прво моштима светог Петра, а речи тропара затим навреше као вода кроз песак: „Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи, ал’ спасосте душе - небо се весели... преци се ваши распеваше небом... улазите у рај децо бесмртности... новомученици српски, молите Бога за нас“. После неколико месеци Љубиша Радовић је направио дрвени кивот у који су касније похрањене кости доњеградинских новомученика. Потом је митрополит, следујући црквеној пракси древних хришћана (да се окупљају око тела и гробова пострадалих мартира), почео издавати благослове како би се честице доњеградинских моштију ушивале у антиминсе свештених олтара новоизграђених храмова Митрополије.

Тако се и данас - преко антиминса - на гробовима и над телима за Христа невино пострадалих, на месту светости, окупљају верни хришћани - као у изворној старини. Антиминс (без којег се ни једна Евхаристија не може одслужити) утолико представља примењену историју Цркве - ин грано. Заправо, то је историја човечанства у малом. На олтару Цркве (покривеном антиминсом као темељем од кости) животворним памћењем побеђује се смрт. Ту и тада ми памтимо Христа и његову васкрсодатну Жртву. Али, то је могуће јер Он први упамти нас, како би нас оживео Љубављу (1Јн 4:19). А када Сушти Живот памти мртве и умируће - ко ће нестати? „И узевши хлеб заблагодари (еуцхаристисас), преломи га и даде им говорећи: Ово је је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен; А тако и чашу... говорећи: Ова је чаша крв моја Нови завет у крви мојој, која се за вас излива“ (Лк 22,19; 1.Кор. 11,24,25).

Кроз жртве новомученика јасеновачких и доњеградинских излива се крв невиних јагањаца Христових (Откр 14:12). На свакој Евхаристији Цркве - након поменутог изјамљења њиховог - мистички преко антиминса излива се и Крв Јагњета, односно васкрсавајући Живот његове божанске Љубави. То значи да нисмо јалови пред ликом предака: да нисмо заборавили одређење и смисао жртве, нити жртвоване. Одређење жртве значи: поднети зло љубећи живот више од свега, чак и по цену смрти; док смисао жртве означава: саприпадност губитка живота и добитка спасења (до ут дес, односно: „пролиј крв - прими духа“). Тако се уздижемо на план духовне самосвести за коју ниједна жртва није неодређена нити бесмислена.

Вадећи мошти из гроба, нисмо се приклонили „ратнохушкачкој некрофилији“, како су умели сугерисати противници изјамљивања побијених од Јадовна до Јасеновца (претичући цинизмом чак и др Хермана Пребста, који је 3. марта 1942 - у чланку „Јасеновац није ни љечилиште ни мучилиште“ - написао: „Када су нас саонице кроз село (Јасеновац) возиле низ колодвор, вирила су иза слабо затворених прозора блиједа лица сељакиња, и на поглед њихових грозничавих очију... нисмо се могли отети дојму да је овим Хрватима било већ кроз стољећа горе (сиц!) него ухићенима (мисли на логораше - прим.) које смо управо оставили“.

Супротно од „некрофилије“ стоје намере и сврхе нашег чина. Оне су залози против заборава жртве како бисмо као охристовљен народ српски и европски избегли да будемо немоћни и бесловесни „објекти“ историје - изложени стратегијама туђег и властитог зла, и да уместо тога будемо самосвесни и предузетни субјекти историје спасења. Ако је већ неизбежно са злом се носити, ако је наша одлука и избор синовство Христу (да будемо нови Израиљ), онда зло треба дочекати спремно на саборан, црквен и духован начин: следујући Христу у свему - полажући и живот за ближње.

Без конкретно уделовљених поступака који граде практичну теологију геноцида (супротно јадном стању у којем се налазе српска стратишта: од Доње Градине до распамећујуће срамног стања у Јајинцима), нарастаће могућност и геноцида теологије. Не само могућност геноцида теологије у академском смислу него, изнад свега, теологије у виду живог људског бића - Адама, које и јесте (попут 11.888 у Јасеновцу убијених српских малишана) живи образ суштог Бога. Отуда заборав жртве јесте убиство Бога, а убиство Бога дубинска мотивација крвника. Зато смо отишли у Доњу Градину Горњег Јерусалима. Изјамљене жртве јесу оплакане и осмишљене жртве; ухрамљене мошти јесу реална покајања (али и предупређени злочини); богослужења са жртвама као светима јесу оваплоћења небеске правде и победа Бога Емануила - Бога у нама са нама. Заједно с тим: увек ћемо памтити да смо жртвовани, и жртвоваћемо се како би смо то памтили: тако ће истина стварати услове за правду, а правда услове за праштање, али, и за незаборав (алетхеиа).

Свети новомученици српски: јасеновачки и доњеградински - ви који „... препловисте... Црвено море... и уђосте у славу обећану...“, молите Бога Вишњег Јерусалима за нас!