Почетак Црквене године,(или начало индикта)
Први васељенски сабор определио је, да се година црквена
почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске
године (Исх 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртава благодарности
Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету,
отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи:” Дух је Господа Бога на мени, јер
ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у
срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница”
(Ис 61, 1). Још је овај месец септембар знаменит у историји Хришћанства, што у
њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере
Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој
Римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету
рачуната као и црквена од 1. септембра; па се она пренела на 1. јануар, а
најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог.
Први васељенски сабор определио је, да се година црквена
почиње 1. септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетком нове грађанске
године (Исх 23, 16), месец збирања плодова и приношења жртава благодарности
Богу. У време овога празновања Господ Исус ушао је у синагогу у Назарету,
отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи:” Дух је Господа Бога на мени, јер
ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у
срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница”
(Ис 61, 1). Још је овај месец септембар знаменит у историји Хришћанства, што у
њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере
Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој
Римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету
рачуната као и црквена од 1. септембра; па се она пренела на 1. јануар, а
најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог.
Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У осамнаестој години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по четрдесет дана. Потом се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок шест лаката, после му подигоше један од дванаест, па од двадесет два, па од тридесет шест, и најзад од четрдесет лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „Не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојим, видећемо се у оном свету”. Претрпе свети Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше: некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе сто три године и упокоји се у Господу 1. септембра 459. године. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.
Вођ народа јеврејског после смрти Мојсијеве. Једини су он и Халев ушли су у Земљу Обећану, од неколико стотина хиљада Јевреја који изађоше из Мисира. (Читај о његовој верности Богу, његовим делима и чудесима уКњизи Исуса Навина.) Поживе сто десет година и сконча око 1440. године пре Христова Рођења.
Блажена мајка светог Симеона Столпника. О њој се говори у Житију светог сина њеног Симеона Столпника, под данашњим даном
Ови свети мученици најпре беху незнабошци, али повероваше у Христа и духовно се препородише. Када их оптужише као хришћане и изведоше пред незнабожачког кнеза, они показаше благородство и непоколебљиво јунаштво душа својих, исповедајући Христа. Зато их кнез осуди на посечење мачем. И они, завршивши свој мученички подвиг, отидоше овенчани ка Господу. 
Ове свете девице подвижнице беху из града Адријанопоља у Македонији (Тракији). Живљаху у време цара Ликинија. Као хришћанке оне следоваху Христу, имајући за учитеља ђакона Амуна. Градоначелник Адријанопоља Вавд изведе их на суд и стављаше их на страшне муке, приморавајући их да се поклоне идолима. Оне се помолише Богу, и одједном идолски жрец би подигнут у ваздух, и висијаше у ваздуху мучен дуго; најзад паде на земљу и зли у мукама издахну. После тога мучитељ нареди те светог Амуна обесише и стругаше по ребрима; затим му усијан гвоздени шлем метнуше на главу, но свети мученик би чудесно избављен од њега. Онда послаше светог Амуна са светим девојкама у град Ираклију, к другоме мучитељу. По наређењу овога: десет од њих бише бачене у огањ; осам бише посечене мачем заједно са својим учитељем; неке скончаше избодене мачем по устима и срцу; шест бише искасапљене ножем; а остале отидоше ка Господу, пошто им растопљено железо сипаше у уста. 
Овај дивни Мелетије, беше изданак земље Кападокијске. Родио се у селу Муталаски (око 1035. године), родном месту преподобног Саве Освећеног. Родитељи су му се звали Јован и Софија а беху пуни побожности и врлине. Дете се угледаше од малих ногу на њих, просветљавано небеском мудрошћу. Када поодрасте, родитељи га послаше у школу. Но будући да му је школа слабо ишла он, испуњен вером, сакри се једног дана под часну трпезу за време литургије, молећи Бога за помоћ. И заиста, од тада му се отвори ум тако да само једном прочитавши другу Мојсијеву песму, потпуно је запамти, добивши способност од тог момента да разуме и најтеже ствари. Живећи богоугодно и телесно узрастајући, Мелетије је сваки дан ходио у храм и хранио се медом божанских Писама. Упоредо са телесним узрастом, узрастао је у мудрости и благодати, тако да се многи дивљаху његовој младеначкој разборитости, какве ни одрасли не имађаху. У његовој петнаестој години родитељи зажелеше да га ожене, и невесту му нађоше, али он не пристаде на то, него узевши крст свој пође за Христом, у жеља да Му се преда свим својим бићем. Побегавши од родитеља, до тог момента пун послушности према њима, стиже у Цариград и настани се у манастиру који је некад основао Свети Јован Златоуст и у коме је и сам боравио као цариградски патријарх. После трогодишњег боравка у манастиру Мелетије би замонашен. Млади монах је брзо напредовао у врлини, тако да ускоро претече све своје саподвижнике. Овај благословени човек беше из Цариграда, златар по занимању, имађаше жену и шесторо деце, и живљаше честитим животом. Једном о дану оданија празника Успенија Пресвете Богородице, које се празновало изван града, близу села Светог Стефана, у зеленилу, оде тамо са другим хришћанима и овај благословени Анђел; међу њима беху и неки потурчењаци, бивши хришћани. Празнично расположени, они се весељаху и играху; притом потурчењаци променише капе са хришћанима: они ставише на своје главе капе хришћана, а своје беле турбане дадоше хришћанима. У смирај дана сви се вратише својим кућама у Цариград. Но сутрадан они потурчењаци дођоше Анђеловој кући и упиташе Анђела: Зашто данас носиш хришћанску капу? - Анђел одговори: Носим је зато што сам хришћанин. - Они му на то рекоше: Јуче си ти постао муслиман, и треба да носиш бели турбан, као што си га јуче носио. - Анђел се зачуди томе, и помисли да се они шале. Међутим они се разљутише, дозваше власт, узеше Анђела и одведоше у судницу. Тамо оптужише Анђела и лажно сведочаху како је он јуче пред њима постао муслиман и изговорио салавати, тојест муслиманско исповедање вере, и носио на глави бели турбан. Судија упита Анђела да ли је то истина. Анђел одговори: Нити сам изговорио салавати, нити сам постао муслиман, него сам са њима заједно светковао, и потом сваки отишао својој кући.
Спомиње се у неким Синаксарима заједно са данашњом св. мученицом Калистом и њеном браћом Еводом и Ермогеном. ( Друга св. мученица истог имена спомиње се 17. септембра).
Процветавши врлинама преставила се у миру.
Подвизавао се у долини (кланцу) Курталиоти у покрајини званој Светог Василија на острву Криту, око 1670 године. (Служба му је штампана у Атини 1879. године).
На данашњи дан врши се у Халкопратији (Цариград) спомен чудотворне иконе Пресвете Богородице, која у време иконоборачке јереси би због страха од иконобораца бачена у језеру Газурско, и после дужег времена пронађена и положена у манастир Миасински.
Нема коментара:
Постави коментар