Живеле и страдале у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија-мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше дванаест, Нада десет, а Љубав девет година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени,” смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде”. Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад, једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија, однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховим три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху.
Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши Хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје госпође, те зато би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском.
Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. године, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Свето Писмо наизуст, и наизуст га говорио на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно Царство Христово.
Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. године у време цара Александра Севера.
Света Лукија беше угледна и богата римљанка; живљаше у време безбожних царева Диоклецијана и Максимилијана (284-305. г.). Беше удова тридесет и шест година и богоугодно служаше многима У својој седамдесет петој години би као хришћанка оптужена цару Диоклецијану од свога рођеног сина Евтропија, усрдног идолопоклоника, и зато затворена у тамницу. У тамници она поднесе многа и тешка мучења за Христа, али остаде неповређена и непобеђена. Потом би вођена кроз град на поругу и срамоћење, али се ни тада у својој хришћанској вери не поколеба. Видећи је тако непоколебљиву у вери, неки Геминијан (или Герминијан) поверова одмах у Господа Христа и са светом Лукијом ступи заједно пред цара и смело исповеди веру у Господа Христа. Због показане вере и храброг исповедништва, свети Геминијан би затим крштен и усиновљен од свете Лукије; зато се и назва сином њеним.
Свети Божји човек овај дошао на Кипар из Палестине заједно са три стотине других хришћана,[8] и подвизавао се богоутодно у време цара Алексија Комнена и сина његовог Јована (12. век) Због својих подвига прослављен од Бога даром чудотворства. У селу Перистерона у покрајини Амохоста на Кипру налази се и данас манастир њему посвећен, где се налази и свети гроб његов. (Службу му штампао Кипријан Кипарски у Левкосији Никозији 1915 г.)
Епископи града Тамаса на Кипру; пострадали за веру у Христа. Свети Ираклид био постављен за епископа светим апостолом Варнавом (који се слави 11. јуна) и по његовој кончини наставио дело овог светог апостола Свети пак Мирон био прејемник светог Ираклида. У Тамасу на Кипру и данас постоји манастир светог Ираклида, где је и гроб његов. (По другима, свети Ираклид се упокојио мирно).
Мучени пострадали за веру у Христа.
